Prof. dr Nada Lazarević Bajec

collectorstreets.jpg~original

Urbanističko planiranje

Teorija i praksa

 

Delatnost urbanog planiranja danas izgleda mnogo drugačije nego pre deset ili dvadeset godina. Mada mnogi stručnjaci na ovom području i dalje žive u uverenju da svaki njihov zahvat u pravcu kontrole razvoja urbane strukture donosi poboljšanje, bezuslovna vera u delatnost koja po definiciji unapređuje stanje je poljuljana. Savremeni gradovi na svakom koraku pružaju dokaze nemoći složenih planerskih zahvata da obezbede bolje životne i radne uslove stanovnika.

Urbani planeri pokušavaju da savladaju kompleksne probleme gradskog života pravljenjem sve obuhvatnijih planova za koje je potrebno samo uvek više novca, više stručnjaka, savršenije tehnike rada i više znanja.

Urbane zajednice i dalje očekuju od planera da svojim rešenjima omoguće postizanje društvenih ciljeva, odnosno, razrešenje društvenih konflikata i problema. Veruje se da je moguće postaviti problem koji je u suštini društveno ekonomski na nivou prostora i tu ga razrešiti na zadovoljavajući način. Planerima odgovara ta značajna društvena uloga, pa i sami počinju da veruju da će boljim rasporedom aktivnosti i objekata u prostoru uspeti da razreše krupne društvene probleme kao što su nezaposlenost, nedostatak stanova, socijalna segregacija i sukobi i sl. Pošto rezultati očigledno ipak izostaju, to jedan veći deo planera pokušava da rešenja nađe u savršenijim oblicima stručnog rada baziranog na tehničkim znanjima, dok drugi prelaze na kritiku struke, odnosno, nedovoljno kompetentnog rada i počinju da razrađuju varijante anti-planiranja. Ono što očigledno još uvek nedostaje to je jasno sagledavanje mesta i uloge prostornih i urbanih planera u celovitom procesu usmeravanja razvoja gradova.

Teorija i praksa na području urbanog planiranja se nalaze u jako lošim odnosima. Urbano planiranje je nastalo iz arhitekture i tu se još uvek insistira na dominaciji prakse, na stvaranju iskustva i unapređenju rada kroz praktično delovanje. Sama teorija je vrlo haotična i kod nas slabo razvijena, te se na prvi pogled čini kao da nudi vrlo malo upotrebljivih saznanja za svakodnevnu praksu.

Vezana za odrđene poslove i zadatke, planerska teorija se kod nas razvija u okviru većih planerskih poduhvata čiji su nosioci planerske kuće – instituti i zavodi. To podrazumeva čvrsto vezivanje za konkretnu praksu, jer se samo tako dolazi do informacija i sredstava za finansiranje. Karakteristično je da je ambicija tako ograničene teorije uglavnom samo dalje unapređenje metoda aktuelnog planiranja u funkciji određenih razvojnih trendova. Teorija od koje se očekuje direktna aplikacija u praksi nema potrebnu distancu i potreban kritički odnos kao nužnu pretpostavku prave teorije. Zadatak teorije urbanog planiranja bi trebalo da bude pre svega da definiše i omogući razumevanje konteksta, prakse i procesa planiranja i da istražuje mogućnosti razvoja u okviru određene društveno istorijske i kulturne situacije.

Sa današnjim gubitkom vitalnosti u ovoj profesiji, što je globalni fenomen, povezano sa krizom i tranzicijom kod nas, još je očitija potreba za teorijom kao okvirom u kome će se razmatrati koncepti i dati dugoročne perspektive, razumeti pravo mesto i uloga urbanog planiranja i istražiti pravci daljeg rada. Teoretske studije su u stanju da na osnovu kritičke analize prakse kreiraju nove obrazce razmišljanja, da pruže nove teoretske generalizacije. Čini se da smo danas upravo došli do tačke gde napredak urbanističkog planiranja zavisi, posebno dugoročno posmatrano, upravo od unapređenja teoretske osnove discipline.

 

Navigation

Information

This entry was posted on 23.08.2014 by in Teorija planiranja and tagged , , , , .